Home / Zanimljivosti / MARŠAL KOJI JE VOLEO SRBE Deo memoara Franše d’Eperea prvi put objavljeni u Srbiji

MARŠAL KOJI JE VOLEO SRBE Deo memoara Franše d’Eperea prvi put objavljeni u Srbiji

MARŠAL KOJI JE VOLEO SRBE Deo memoara Franše d’Eperea prvi put objavljeni u Srbiji

Izvor: Blic,

Luj Franše d’Epere, jedan od najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata, francuski maršal i počasni srpski vojvoda, ponovo je među Srbima.

Naime, ovih dana u Srbiji su objavljeni njegovi „Memoari, Solunski front, Srbija, Balkan“ (izdanje novosadskog „Prometeja“) koje je priredio dr Vojislav Pavlović, direktor Balkanološkog instituta SANU, i oni su deo pisane zaostavštine velikog ratnika, a kuriozitet je da se oni, ljubaznošću njegove unuke grofice Klod de Sen Pjer, prvi put objavljuju i to baš kod nas. Nastali su na osnovu njegovih ratnih dnevničkih beleški koje je D’Epere u poslednjem periodu života redigovao, dopunio i prekucao. Original se i dalje nalazi kod njegove unuke, a mikrofilmovani rukopisi se čuvaju u arhivu istorijskog odeljenje francuskog ministarstva odbrane i oni do sada ni u celini ni u delovima nikada nisu publikovani. Ova knjiga je jedanaesto, od dvanaest poglavlja koje nosi naziv „Moje komandovanje na Istoku“ i odnosi se na period od juna 1918. kada je D’Epere stigao u Solun do januara 1919. kada je prešao u Konstantinopolj.

Neraskidiva veza francuskog generala sa srpskom vojskom, potom i našim narodom započela je na frontu i trajala je do kraja njegovog života.

VEROVAO SRBIMA

– Bio je čovek velikih interesovanja, raskošnog duha i bez ikakvih predrasuda. Za razliku od njegovih prethodnika koji su bili sumnjičavi u pogledu srpske vojske, on je odmah uočio kvalitete srpskog vojnika. Istovremeno, njegova ratna strategija poklopila se sa idejom srpskog vojnog vrha koji je želeo jednu odlučnu bitku kojom bi se rešio rat na Balkanu i bio je spreman da sve snage angažuje u tom pravcu. Cilj je bio oslobođenje Srbije posle tri godine izgnanstva. I D’Epere je želeo odlučnu bitku i to je bila novina na Balkanskom frontu gde je do tada važila strategija iznurivanja neprijatelja kroz niz manjih ofanziva. Strategija generala D’Eperea i moral srpske vojske primorali su Bugarsku na primirje, čime je otvorena breša u poretku Centralnih sila. Posle toga su i nemački generali zaključili da se rat ne može dobiti. Solunski front je konačno pomerio ravnotežu snaga u korist saveznika. Rat nije dobijen na Balkanu, ali je dobijena odlučujuća bitka koja je odlučila ishod rata – kaže dr Vojislav Pavlović, priređivač knjige, a sa njim se slažu i francuski istoričari Frederik Gelton i Fransoa Koše.

FOTO: HENRI MANUEL / WIKIPEDIA

– Pobeda na savezničkom frontu bila je prva velika saveznička pobeda koja je prouzrokovala potpuni raspad neprijateljskog, u ovom slučaju, bugarskog i nemačkog sistema odbrane. To je bila i prekretnica u ratu koja je, doduše, došla relativno kasno, ali je nesumnjivo primorala Nemce da ponovo promisle proces izlaska iz rata – kaže za „Blic“ Fransoa Koše, a Frederik Gelton dodaje kako je Solunski front u jednom trenutku postao glavni front Velikog rata.

– Saveznička kontraofanziva započela je na glavnom frontu kako su ga Francuzi i Britanci zvali, to jest na Zapadnom frontu jula 1918. Međutim, događanja započeta septembra 1918. na Solunskom frontu preokrenula su, to jest izmenila su sled događaja. Brzina kojom je razbijen pretežno bugarski, ali i delom i nemački front na Balkanu će najaviti i ubrzati kraj rata sledom događaja koji je bio potpuno neočekivan. Stoga je Solunski front u jednom momentu postao čak i glavni front, jer je na njemu započet proces primirja koji dovodi do potpisivanja primirja sa Nemcima 11. novembra u vagonu kod Kompijena – navodi Gelton.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

A francuski istoričari na sledeći način tumače činjenicu da su se francuski general i srpska vojska odmah „prepoznali“.

– General Franše d’Epere po svom dolasku u Solun shvata da ga kao francuskog generala sa srpskim vojnikom povezuje patriotizam. Shvatio je da među svim armijama koje se nalaze na Solunskom frontu postoji jedna armija, srpska armija i jedna kategorija boraca, srpski vojnik, koji je nadahnut patriotizmom spreman na neverovantan napor kako bi oslobodio otadžbinu. D’Epere je to bolje razumeo od svih drugih. On je stoga izmenio plan njegovog prethodnika generala Gijoma i odlučio da glavni udar ofanzive bude na frontu od svega nekoliko kilometara gde su bile koncentrisane dve srpske armije potpomognute francuskim jedinicama. General D’Epere je, rukovodeći se vojnom logikom, odlučio da glavni udar ofanzive bude na ovom delu fronta jer su položaji u planinskom delu fronta bili slabije branjeni od položaja u dolinama Vardara i Crne reke. Međutim, drugi razlog zašto se D’Epere odlučio za ofanzivu na srpskom delu fronta jeste njegovo uverenje da ga sa srpskim vojnikom povezuje patriotizam. On će stoga poveriti glavni udar ofanzive srpskim vojnicima koje smatra za najbolje i koji se nalaze na najpogodnijem delu fronta za napad i koji će ga u odlučnom momentu i izvesti – kaže Gelto.

CENIO MIŠIĆA

Koše dodaje kako D’Epereov prethodnik general Gijom, za razliku od njega, nije verovao u vojne kvalitete srpske armije i srpskog vojnika.

– Sa dolaskom Franše d’Eperea je uspostavljeno poverenje između njega i srpske vojske. Upravo jer je imao puno poverenje u srpskog vojnika D’Epere je poverio srpskoj vojsci ulogu na najvažnijem delu fronta. On će zahtevati od srpskog vojnika da bude nosilac ofanzive i da omogući pobedu na Solunskom frontu – kaže Koše.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Koliko je bilo to poverenje, građeno kroz odličnu saradnju sa vojvodom Mišićem koga je cenio kao inteligentnog i spremnog oficira, svedoči i činjenica da je pod komandu srpskog Generalštaba stavio dve francuske divizije i gotovo celu artiljeriju. Niti su Srbi izneverili generala, niti je on ikad njih razočarao pa njegove reči u predgovoru knjizi „Vitezi slobode“ iz 1938. godine svedoče istinskim ubeđenjem: „Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi; tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, evo, kako su se namah, okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje, ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam ja gord što sam ih vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…“

Ko je bio Franše d’Epere

Luj Feliks Marija Fransoa Franše d’Epere rođen je u Alžiru gde mu je službovao otac, takođe oficir, a posle završetka čuvene vojne akademije u Sen Siru služio je u fransuskim kolonijalnim trupama širom sveta. Tokom Velikog rata učestvovao je kao komandant u pograničnim bitkama avgusta 1914. godine, a Peta armija je pod njegovom komandom preokrenula tok rata u čuvenoj bici na Marni kada je odbačena nemačka ofanziva. Za komandanta grupe armija Istok postavljen je 1916. godine, a 6. juna 1918. postaje glavnokomandujući general na Solunskom frontu, gde je ratovao zajedno sa srpskom vojskom. On je strateg ofanzive na srpskom sektoru Solunskog fronta koja je imala za cilj da iz rata izbaci Bugarsku, što se i dogodilo posle pobede francuskih i srpskih divizija u bici kod Dobropolja septembra 1918. godineo. To je odlučilo ishod rata na Balkanu i stvorilo uslove da do novembra iste godine bude oslobođena cela Srbija. Za ratne zasluge D’Epere je 1921. godine u Francuskoj dobio čin maršala, ali pre toga iste godine kralj Aleksandar mu je dodelio i počasni čin vojvode srpske vojske. Umro je u Sent Amanseu 1942. godine.

Govor povodom smrti kralja Aleksandra

Posle ubistva kralja Aleksandra koga je zvao svojim drugom po oružju, D’Epere je u pozorištu ambasadora u Parizu održao nadahnut govor, napominjući kako je „u toj opštoj tuzi, jedna grupa ljudi zaista pogođena u srce“. Kaže: „…Za bivše borce Istočne armije, kralj Aleksandar nije bio samo cenjeni vladar jednog prijateljskog naroda; bio je sadrug u borbi, vojnik kog su videli u njegovom dugačkom sivom šinjelu kako obilazi blatnjave rovove, prkosi bombardovanjima, živi život vojske daleko od bučnih i iskvarenih metropola. Videli su tog Vođu jedne armije bez zemlje kako se iskrcava u Solunu, kako u Bitolju ponovo osvaja prve komadiće svoje otadžbine i, konačno, posle grmljavine naših topova, kako probija bugarske linije i trijumfalno ulazi u svoju prestonicu… Vladar uzvišene duše, Aleksandar je vojnicima Istočne armije vraćao sa zahvalnošću ono što je od njih primao u divljenju… Kada je svaka nada za mir bila izgubljena, princ Regent lično je preuzeo Vrhovnu komandu srpske armije. Tad je počeo period zbog koga je za života postao legenda i koji će njegov lik učinioti besmrtnim dokle god slobodna srca budu kucala u ljudskim grudima…“

Poseta Beogradu

Centar Beograda je tog 29. januara 1921. godine, kako svedoči tadašnja štampa, bio ispunjen nepreglednom masom ljudi, a povod je bio dolazak tada još generala D’Eperea u Beograd gde će od prestolonaslednika Aleksandra dobiti počasni čin vojvode jugoslovenske vojske, dok je on, istovremeno, odlikovao našu prestonicu Krstom Legije časti. Svečanost na Terazijama je počela tako što je general Petar Pešić predao generalu D’Epereu poklon srpske vojske: zlatan pehar sa čašom od kristala, a on je, poljubivši se sa svakim i svakome dodirnuvši sabljom epoletu, ordenom Legije časti odlikovao sedamnaestoricu naših oficira.

Praunuka udata za Srbina

I praunuka maršala D’Eperea Sigolen Franša d’Epere udata je za francuskog Srbina Milana Vujića s kojim je u selu Varnice na Rudniku preuredila napuštenu školu u Slikoviti muzej stare Srbije sa više od hiljadu predmeta koji obuhvataju period od Prvog srpskog ustanka do danas. Tu su fotografije, stare novine, plakati koji predstavljaju srpski narod i njegove običaje do kojih je Sigolen dolazila tragajući godinama po svetu za starim razglednicama na kojima je prikazana srpska narodna nošnja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

four × five =